1. Ničim izazvana i nezakonita invazija Iraka od strane SAD je događaj koji će se pamtiti po bešćašću. Politički kriminalci iz Vašingotna koji su otpočeli ovaj rat i bedni zlikovci iz masovnih medija koji se naslađuju krvoprolićem, osramotili su ovu zemlju. Stotine miliona ljudi iz svih krajeva sveta, zgađeni su nad spektaklom brutalne i nekontrolisane vojne moći koja melje malu i bespomoćnu zemlju. Invazija Iraka je imperijalistički rat u klasičnom značenju tog pojma: nemoralan akt agresije preduzet u interesu najreakcionarnijih grabljivih krugova finansijske i korporativne oligarhije u Sjedinjenim Državama. Neskrivena i trenutna svrha tog čina je uspostavljanje kontrole nad obilnim iračkim naftnim resursima i svođenje te dugo tlačene zemlje na američki kolonijalni protektorat.

Još od 30-tih godina i vremena kad su Hitlerovi i Musolinijevi režimi bili u zenitu svoje moći i ludila, svet nije bio suočen s takvim ispoljavanjem međunarodnog gangsterizma kakvo sprovodi Bušova administracija. Najneposredniji istorijski presedan takvom nasilju kakvo se primenjuje protiv Iraka je invazija Poljske, 1939 g. Najavljena namera američke vojske da će na Bagdad sručiti baraž sastavljen od hiljada projektila i bombi, deo je svesne strategije zastrašivanja iračkog naroda. Od Pentagona pompezno predstavljena strategija "Šok i strahopoštovanje", inspirisana je prokazanim metodama blickriga, kojeg je nacistički Vermaht primenio na početku Drugog svetskog rata. Evo kako je jedan istoričar opisao nacističko uništavanje Poljske:

"Oluja od vatre i čelika sručila se na Poljsku početkom septembra, sejući užas među strahom okamenjenim nesrećnicima. Nakon deset dana, nemačka mehanizovana prethodnica prosekla je poljsku odbranu na putu za Varšavu. Veći deo neadekvatnog poljskog ratnog vazduhoplovstva uništen je na zemlji, ne dobivši uopšte priliku da dejstvuje; Luftvafeovi lovci i bombarderi tipa štuka, delujući kao taktička podrška napredujućim kopnenim snagama, prekinule su poljske komunikacije, sejući s neba strah i uništenje. "Nemci danas," izveštavao je američki novinar, "gnječe Poljsku poput meko kuvanog jajeta"" [i]

Sva opravdanja koja su pružili Bušova administracija i njegovi londonski saučesnici, utemeljena su na poluistinama, falsifikatima i bezočnim lažima. Na ovom mestu, jedva da je potrebno odgovoriti ponovo na tvrdnje da je svrha ovog rata uništenje iračkog tzv. «oružja za masovno uništenje». Nakon nedelja najdetaljnije ispekcije kojoj je bilo koja zemlja do sad bila izložena, ništa od materijalnog značaja nije otkriveno. Najnoviji izveštaji vođa tima inspektora UN, Hansa Blixa i Mohameda ElBaradeia, eksplicitno opovrgavaju tvrdnje američkog Državnog sekretara Colina Powella, koje je ovaj izneo u svom poznatom govoru u UN, 5. februara 2003. ElBaradei je otkrio kako su optužbe SAD o iračkim naporima da uvezu uranijum iz Nigerije, utemeljene na falsifikovanim dokumentima, koje je obezbedila obaveštajna služba britanskog Premijera Tony Blaira. Ostale bitne optužbe, koje se odnose na upotrebu aluminijumskih cevi za nuklearne svrhe i postojanje pokretnih laboratorija za proizvodnju hemijsko-biološkog oružja, takođe su se pokazale neutemeljenim. Čim se jedna laž raskrinka, Bushova administracija smisli drugu. Prezir Bushove administracije prema javnom mnenju je toliki, da se nikakva pažnja ne posvećuje doslednosti vlastitih argumenata.

U subotu, 16. marta, Potpresednik Richard Cheney se pojavio na TV obznanivši kako je "Irak u stvari obnovio nuklearno naoružanje." Posle manje od pet minuta, ustvrdio je kako je "samo pitanje vremena kada će on [Saddam Hussein] pribaviti nuklearno naoružanje. " Na ovu flagrantnu protivrečnost između dve Cheneyeve izjave, novinar koji je vodio intervju nije reagovao. No, Cheneyevu tvrdnju već je opovrgao Mohamed ElBaradei, koji je izvestio Savetu bezbednosti da "nema znakova nastavka nuklearnih aktivnosti".

Drugo važno opravdanje za rat protiv Iraka – da je režim Baas partije Saddama Husseina u vezi s teroristima Al Kaide, još je jedna fabrikacija na koju se Bushova administracija s pojačanim intenzitetom oslonila, kad su nalazi tima inspektora UN opovrgli tvrdnje o postojanju oružja za masovno uništenje. Ali pokušaj povezivanja Husseina s Al Kaidom počiva na još slabijim temeljima. Administracija nije pružila apsolutno ni jedan verodostojan dokaz u prilog takvoj tvrdnji.

Možda je najapsurdnije i najciničnije od svih opravdanja koje je pružila Bushova administracija ono, da je rat preduzet radi donošenja demokratije iračkom narodu. Ova tema izvrsno prolazi kod "moralista" – neznalica poput Thomasa Friedmana, kolumnisteNew York Timesa koji je 19. marta napisao kako "je uklanjanje Saddama Husseina i pomoć Iraku da zameni njegov režim čestitom, pouzdanom vladom koja će moći da posluži kao primer Bliskom Istoku, vredno truda, ne zato što nas Irak ugrožava oružjem [Friedman je prethodno priznao da to nije slučaj], već stoga što nas ugrožava mnoštvo faličnih arapsko-muslimanskih država koje generišu mnoštvo nezadovoljnih, obespravljenih i napuštenih mladih ljudi. Naš je istinski interes da im ponudimo partnerstvo za promene. "

Kakva bezvredna rečitost! Ubijanje hiljada Iračana ognjem bombi predstavljeno je kao oblik "partnerstva"!

Kao odgovor ovim tvrdnjama o "ratu za demokratiju", mora se uputiti nekoliko sažetih opaski. Na stranu činjenica da je dolazak na vlast Bushove administracije putem izborne prevare, predstavljao težak poraz za demokratiju u SAD, a ne postoji ni jedan jedini razlog da verujemo da će američko osvajanje Iraka doneti Iračanima i celom regionu Bliskog Istoka išta više od još veće represije i bede. Istorijska uloga SAD na Bliskom Istoku je krvavi bilans zločina protiv naroda tog dela sveta. Svi važni saveznici SAD na Bliskom Istoku i severnoj Africi (Maroko, Egipat, Saudijska Arabija, Kuvajt, Jordan i Turska), ubeleženi su u registrima Ministarstva inostranih poslova (State Department) kao masovni kršioci ljudskih prava. Izrael, taj primer demokratije podržane od SAD, vlada palestinskim narodom po principu gole sile. Metodi vladavine koju praktikuju cionisti na okupiranim teritorijama sve više podsećaju na one koje su koristili nacisti protiv Jevreja u Varšavi. U Iranu je četvrt veka brutalne represije pod diktatorom kojeg je postavila CIA, nakon što je organizovala zbacivanje popularne nacionalne vlade, dovelo do revolucije 1979. Činjenica da se moć na taj način našla u rukama desnog krila islamskih fundamentalista u velikoj je meri posledica uništenja pod nadzorom CIA-e mnogobrojnih protivnika Šahovog režima, koje su predvodili socijalisti.

I sam režim Saddama Husseina je nusprodukt ubilačkih nastojanja Sjedinjenih Država tokom 50-tih, 60-tih, čak i 70-tih, da likvidiraju socijalistički radnički pokret, koji je nekad predstavljao značajnu političku snagu na Bliskom Istoku. Puč od 8. februara 1963., koji je zbacio levičarski nacionalni režim Qasima, dovevši Ba'as partiju na vlast po prvi put, organizovan je uz poršku CIA-e. Uticajni egipatski novinar, Mohamed Haikal, izvestio je šta mu je rekao jordanski kralj Hussein:

"Dozvolite mi da kažem kako pouzdano znam da se ono što se desilo u Iraku 8. februara, desilo uz podršku američke obaveštajne službe. Neki od onih koji sad vladaju u Bagdadu ne znaju ništa o toj stvari, ali ja sam svestan istine. Održani su brojni sastanci Ba'as partije i američkih obaveštajaca, značajniji susreti održavali su se u Kuvajtu. Da li znate da je .... 8. februara tajni radio signal upravljen prema Iraku, snabdeo ljude koji su izvršili puč imenima i adresama tamošnjih komunista, kako bi ih mogli pohapsiti i pogubiti." [ii]

Pod takvim krvavim okolnostima se Saddam Hussein prvi put pojavio kao glavna figura u Ba'as pokretu. Kasnije, tokom njegove karijere, SAD su ga ponovo pomagale. One su podržale njegovu krvavu čistku iračkih komunista 1979., što je odigralo ključnu ulogu u konsolidaciji njegove moći. Husseinovu odluku da pokrene rat protiv Irana 1980., ohrabrivale su SAD, koje su mu obezbedile materijalnu i logističku podršku za sledećih osam godina. Veći deo arsenala bioloških agensa, kojeg je Hussein izgradio tokom 80-tih, obezbedila je američka kompanija "The American Type Culture Collection of Manassas" iz Virdžinije. To je učinjeno uz eksplicitno odobrenje Reaganove i Bushove administracije. "ATCC nikad ne bi mogla isporučiti ove uzorke u Irak bez dozvole Ministarstva trgovine," izjavila je Nanacy J. Wysocki, potpredsednik odeljenja za ljudske resurse i odnose s javnošću kompanije American Type Culture Collection, neprofitne organizacije koja je jedan od vodećih svetskih snabdevača biološkog materijala. "Oni (uzorci, prim.prev.) su poslati u legitimne istraživačke svrhe." [iii]

Na stranu s tim i drugim važnim pojedinostima ovih dugotrajnih sumnjivih odnosa između SAD i Saddama Husseina, pokušaj da se prizivanje demokratskih ideala upotrebi kao opravdanje za napad na Irak, poriče jedan suštinski demokratski princip, a to je princip nacionalnog samoopredeljenja. Invazija i osvajanje zemlje i uspostavljanje vojnog protektorata pod samoproklamovanim generalisimusom Tommy Franksom, predstavlja potpuno narušavanje iračkog državnog suvereniteta.

Ni jedan od argumenata koje je prosledila Bushova administracija i njene medijske apologete – čak i ukoliko zanemarimo njihovu temeljnu neverodostojnost – ne pruža pravno opravdanje rata. Međutim, mora se naglasiti, da je pre napada na Irak, Bushova administracija već proklamovala novu stratešku doktrinu koja afirmiše legitimitet "preventivnog" rata ili "rata da bi se preduhitrio protivnik" , što znači da Vašington pridržava pravo da napadne bilo koju zemlju za koju proceni da može biti potencijalna pretnja Sjedinjenim Državama. Po ovom osnovu, nema zemlje na svetu koja se ne bi, pre ili kasnije, mogla naći na udaru SAD. U svom obraćanju naciji 17. marta, Bush se formalno pozvao na ovu doktrinu kao na konačno opravdanje za napad na Irak: "Delujemo sad, zato što bi rizik usled nedelovanja bio daleko veći. Za godinu, ili pet, moć Iraka da nanese štetu slobodnim nacijama biće uvišestručena". Drugim rečima, SAD će napasti Irak dok je ovaj još bespomoćan, i to ne zbog onog što je Irak učinio, već zbog nečeg što bi mogao počiniti u neko neodređeno buduće vreme. Ova doktrina, koja nema utemeljenje u međunarodnom pravu, prihvata rat i osvajanje kao zakonitu političku mogućnost. Invazija Iraka viđena je kao prva u nizu "ratova po izboru", koji će biti pokrenuti u trci za neprikosnovenu svetsku hegemoniju SAD. Moguće suparnike treba uništiti pre nego što postanu znatnija pretnja.

2. Bestidno veličanje rata kao zakonitog instrumenta globalne imperijalističke realpolitike, predstavlja strašno političko i moralno nazadovanje. Značajan korpus međunarodnog prava razvijen je na temelju krvavih iskustava iz prve polovine dvadesetog veka. Klanica Prvog svetskog rata između 1914 i 1918 g., u kojoj su stradale desetine miliona ljudi, dovela je do žučnih sporova oko odgovornosti za izbijanje neprijateljstava, tj. pitanja "ratne krivice". Ova je debata bila potcrtana suštinskom idejom da je odluka jedne vlade da započne i koristi rat kao sredstvo postizanja određenih političkih ciljeva, koji god da su, kriminalni čin. Premda su pozadinske okolnosti za izbijanje rata 1914 g. svakako bile složene, pojavio se znatan dokazni materijal u prilog toga, da odgovornost za rat prvenstveno pada na teret odluka koje je donosila nemačka vlada. Ta vlada je, iz političkih razloga, odlučila da okolnosti stvorene atentatom na austrijskog Nadvojvodu u Sarajevu, iskoristi na način koji je smišljeno vodio u rat.

Pitanje "ratne krivice" zadobilo je još veći značaj krajem Drugog svetskog rata. Nesumnjiva odgovornost Trećeg rajha za izbijanje rata 1939 g., dovelo je do odluke Savezničkih sila, čiji su najmoćniji predstavnik bile Sjedinjene Države, da bivše vođe nemačke države izvedu pred sud.

Kod postavljanja okvira za pravne principe na kojima će se temeljiti gonjenje nacističkih vođa u Nirnbergu, američki advokat Telford Taylor je insistirao na tome da svrha suđenja ne treba da bude utvrđivanje svih različitih razloga za Drugi svetski rat. U središtu se radije moralo naći jedno uže formulisano pitanje. Kao što je Taylor napisao u svom memorandumu upućenom vodećem američkom tužiocu, Robertu Jacksonu: "Pitanje uzrokovanja je važno, i o njemu će se raspravljati još mnogo godina, ali tom pitanju nema mesta na ovom suđenju, koje se radije mora čvrsto pridržavati doktrine da je planiranje i pokretanje agresivnog rata nezakonito, bez obzira na faktore koji bi optužene mogli navesti na planiranje i pokretanje. Razloge koji su doprineli ratu, branjenici mogu obrazložiti pred sudom istorije, ali ne i pred tribunalom.."[iv]

S punim razumevanjem je prihvaćeno da je na nirnberškom suđenju 1946. uspostavljen važan pravni presedan. Osnovna svrha suđenja bila je se u međunarodno pravo ugradi stav da je planiranje i pokretanje agresivnog rata, kriminalan čin. Predstavnici SAD su insistirali na ovom principu, istovremeno dajući na znanje da će ga se i same pridržavati. Jackson je napisao: "Ukoliko su određeni činovi kršenja sporazuma zločini, oni su zločini bez obzira da li ih počine SAD ili Nemačka, i nismo spremni da donesemo zakon o kriminalnom gonjenju protiv drugih, a koji se ne bi mogao odnositi i na nas." .[v]

"Rat po izboru", kojeg je pokrenula Bushova administracija, u pravnom se smislu ne razlikuje bitno od odluka i delovanja zbog kojih su nacistički lideri osuđeni i obešeni u oktobru 1946. Vlada SAD je toga veoma svesna, i zbog toga odbija da prihvati jurisdikciju Međunarodnog suda u Hagu.

3. Van svake je sumnje da su Sjedinjene Države inicijatori ovog rata. Najvažniji cilj rata je postizanje kontrole nad iračkim naftnim resursima. Svi napori da se porekne centralna uloga nafte u američkim htenjima da se pokori Irak, zaudaraju na nepoštenje i cinizam. Ni jedan drugi prirodni resurs nije igrao takvu stožernu ulogu u političkim i ekonomskim kalkulacijama američkog imperijalizma u poslednjem stoleću, kao što je to slučaj s naftom i prirodnim gasom. U računicu ove centralne preokupacije ne ulaze samo profiti naftnih konglomerata u američkom vlasništvu, iako profiti ni u kom slučaju ne igraju sporednu ulogu. Američka industrija, stabilnost američke finansijsko-monetarne strukture i njen dominantan svetski položaj, svi zavise od neometanog pristupa bogatim naftnim resursima Perzijskog zaliva, i u poslednje vreme, Kaspijskog basena.

Istorija američke spoljne politike i vojne strategije u protekle tri dekade se može, s čisto ekonomske tačke gledišta, objasniti odgovorom na "naftni šok" iz 1973 g., kada je naftni embargo koji su proglasili vodeći arapski proizvođači nafte kao odgovor na arapsko-izraelski rat te godine, doveo do učetvorostručenja cena nafte, što je uzdrmalo američku i svetsku kapitalističku ekonomiju. Drugi naftni šok neposredno nakon revolucije u Iranu 1979., doveo je do proglašenja Karterove doctrine, koja je neometan pristup Perzijskom zalivu, proglasila važnom strateškom brigom SAD. Time su udareni temelji ekstenzivnoj izgradnji američke vojne sile, koja neometano traje u protekle 23 godine.

Svetski položaj SAD kao glavne imperijalističke sile, ne zavisi samo od očuvanja vlastitog nesmetanog pristupa nafti, već i od mogućnosti da utvrdi kolike su količine ovog nestajućeg prirodnog resursa dostupne ostalim zemljama, posebno kad je reč o aktuelnim ili potencijalnim suparnicima. Na pristup koje su SAD zauzele spram ovog međunarodnog geopolitičkog aspekta nafte kao kritičnog resursa, duboko je uticao najznačajniji politički događaj poslednje četvrtine dvadesetog veka – raspad SSSR.

Kolaps Sovjetskog Saveza, američka je vladajuća elita protumačila kao mogućnost da se sprovede grabežljiva imperijalistička agenda, koju je bilo nemoguće sprovesti neposredno nakon Drugog svetskog rata i za vreme skoro poluvekovnog Hladnog rata. Proglasivši dolazak "unipolarnog momenta", SAD su se spremile da, kao principijelni strateški cilj, spreče pojavu druge sile, bilo da je to novoujedinjena Evropa, Japan ili potencijalno, Kina, koja bi mogla ugroziti njen dominantan međunarodni položaj. Svesni značajnog opadanja položaja SAD u svetskoj ekonomiji, stratezi američkog imperijalizma su odredili da sveobuhvatna vojna premoć SAD bude glavno sredstvo pomoću kojeg bi mogli sprovesti temeljno preuređenje sveta u skladu s vlastitim interesima. U tom kontekstu je upotreba vojne sile u svrhu delotvorne kontrole regiona u kojim se proizvodi nafta, kao i globalna distribucija ovog ključnog resursa, evoluirala od strateške ideje u konkretan plan delovanja

4. Prepoznavanje centralne uloge nafte u geopolitičkim računicama SAD, ne pruža, međutim, ključ za potpunu i sveobuhvatno objašnjenje za rat protiv Iraka i ekspanziju militarizma uopšte. Način na koji SAD ili neka druga kapitalistička zemlja, identifikuju i definišu svoje kritične interese, i sredstva kojima pribegavaju da ih obezbede, nisu tek puki proizvod jednostavnih ekonomskih računica. Pre bi se moglo reći, da na te računice, koliko god kritične bile, temeljno utiču i oblikuju ih celokupna struktura i unutrašnja dinamika datog društva. S tog aspekta, invazija Iraka je manifestacija dubokih i zloćudnih društvenih i političkih kontradikcija američke politike.

Ne postoji nepremostiva prepreka koja odvaja domaću i spoljnu politiku. One su međuzavisne komponente klasne politike, koju oblikuje dominantni sloj vladajuće elite. Bivajući s jedne strane pod stalnim pritiskom globalnih ekonomskih sila, inostrana politika koju nameće vladajuća elita, odražava, nadopunjuje i projektuje vlastite suštinske unutrašnje interese.

Skoro je 60 godina prošlo od svršetka Drugog svetskog rata. Istraživanje tog perioda veoma jasno otkriva korelaciju između unutrašnje i spoljne politike. Tih 60 godina, mogu se podeliti na dva perioda. Tokom prvih 30 godina, između 1945. i 1975., preovlađujuća tendencija američke unutrašnje politike bila je tendencija liberalnih društvenih reformi. U vođenju spoljne politike, američka se buržoazija borila za verziju liberalnog internacionalizma, ukorenjenog u različitim multilateralnim institucijama. Kako ništa ne bi bilo prepušteno slučaju, ove institucije su služile onim interesima, koje je američka vladajuća klasa smatrala svojim dugoročnim interesima. Štaviše, preovlađujućoj tendenciji prilagođavanja i kompromisa sa Sovjetskim Savezom, uvek su se suprotstavljale moćni krugovi kapitalističke klase, čak i unutar okvira kompromisa koji je američka buržoazija ogorčeno branila – po cenu rata, ono što je prepoznavala kao svoje globalne interese. Ali u uslovima snažne ekspanzije ekonomije posle Drugog svetskog rata, američki kapitalizam je socijalni liberalizam kod kuće a liberalni (i antikomunistički) internacionalizam prema inostranstvu, smatrao najprikladnijom politikom.

Kraj ove liberalne ere, bio je najavljen slabljenjem svetskog ekonomskog poretka ustanovljenog 1944 (Bretton Woodsov sistem). Njegov krah 1971 g. praćen krajem konvertibilnosti na relaciji dolar-zlato, uveo nas je u period rastuće međunarodne ekonomske nestabilnosti (koji se posebno manifestovao u inflaciji cena bez presedana) i dugotrajnog pada američke korporativne profitabilnosti.

Opšte pogoršanje klime u svetskoj ekonomiji, izazvalo je temeljne promene unutrašnje i spoljne politike američke vladajuće klase. Unutar Sjedinjenih Država, unazađena je socijalna politika koja je bila orijentisana prema ograničenju redistribucije dobara i izvesnom smanjenju nivoa društvene nejednakosti. Nakon izbora Reagana 1980. za predsednika, došlo je do bitnih smanjenja poreskih stopa za najbogatije Amerikance, velikih smanjenja društvene potrošnje neophodne za preživljavanje najsiromašnijih Amerikanaca, kao i opšteg napada na sindikate.

Međunarodna komponenta ove politike očitavala se u odbacivanju detanta sa Sovjetskim Savezom i opštim pojačanjem vojnog pritiska na nacionalne pokrete u "Trećem svetu", jer su smatrani štetnim po američke globalne interese.

5. Agresivna politika američkog imperijalizma, proizvela je željene posledice: životni standard radničke klase u SAD je stagnirao ili opao; U tzv. "Trećem svetu" došlo je do zastrašujućeg pogoršanja uslova života za milione ljudi. Vladajućoj klasi i najbogatijim krugovima više srednje klase, ova politika je donela korist o kojoj su samo mogli da sanjaju. Pad nadnica u SAD, neiscrpna mogućnost angažovanja jeftine prekomorske radne snage i dostupnost jeftine robe, stvorili su idealnu podlogu za ogroman "bum" berzanskog tržišta 90-tih godina (koji je, treba reći, počeo odmah po okončanju prvog rata u Zalivu, 1991 g.).

Ekonomska stabilnost američkog kapitalizma, i vezano za nju, ogromno bogatstvo koje je prigrabila vladajuća elita za vreme špekulativnog "buma" na Wall Streetu, postali su zavisni, ili bolje reći, narkomanski zavisni od smanjenih nivoa nadnica u SAD, kontinuiranog snabdevanjem jeftinim sirovinama iz prekomorskih zemalja (pogotovo naftom) i jeftine radne snage. Bogaćenje američke vladajuće elite u poslednjoj deceniji i užasavajuće osiromašenje Latinske Amerike, Afrike, Azije i bivšeg SSSR su međuzavisne pojave. Kad bi matematičaru dali da prouči odnos između akumulacije bogatstva u SAD i društvenih posledica niskih cena roba i super-eksploatacije prekomorske radne snage, mogao bi izračunati koliko je prevremenih, siromaštvom izazvanih smrti ukupno potrebno u Africi, Aziji, Evroaziji i Latinskoj Americi, da bi se proizveo jedan novopečeni berzanski milioner.

Nije verovatno, da je američka vladajuća elita nesvesna veze između svog bogatstva i eksploatacije i pljačke brojne mase svetske populacije. Ova veza je stvorila objektivan osnov za društvenu podlogu imperijalističkom varvarizmu u bučnom, tupom i arogantnom miljeu novobogataša, koje je stvorio špekulativni "bum" 80-tih i 90-tih. Upravo pomenuti pokvareni društveni element dominira masovnim medijima, otkrivajući putem štampe i radio-talasa svoju sebičnu, samodovoljnu i uopšteno govoreći, reakcionarnu prirodu. Hvalisavo veličanje američkog militarizma u masovnim medijima, odražava sličnost partikularnih interesa ovog sloja, sa geopolitičkim ambicijama američkog imperijalizma. Thomas Friedman iz New York Timesa, koji je oličenje pro-imperijalističkog novobogataša, piše bez trunčice nelagodnosti: "Nemam nikakakav problem povodom rata za naftu."

Rat protiv Iraka obećava velike profite vladajućoj klasi. Stratfor, internet sajt koji je dobro upoznat s strateškim namerama američke vlade, objašnjava: "Najveći dobitnici u predstojećem konfliktu biće investitori koji su voljni i sposobni da zagrabe jeftinu imovinu. Stranci koji poznaju region i njegove poslovne običaje, koji imaju sklopljene ugovore a spremni su da tolerišu rizik, naći će pregršt prilika za ulaganje u sve i svašta, od telekomunikacija do proizvodnje … Za spretne investitore spremne na rizik, otvoriće se sjajne mogućnosti."

To bi, u najkraćem, bila svrha "Operacije za iračku slobodu!"

6. Da takve reči mogu biti odštampane, to svedoči o skoro neopisivom stepenu korupcije i moralne degradacije, kojima je zahvaćena vladajuća elita Sjedinjenih Država. Sagledavši sve činjenice, možemo reći da je veličina korupcije koja je metastazirala u buržoaskom društvu, društveni fenomen s dubokim objektivnim korenima. Rastuća kriza kapitalističkog sistema, koja svoj najkritičniji i najsuštinskiji izraz nalazi u dugotrajnoj depresiji profitnih stopa u baznim proizvodnim industrijama, stvorila je okruženje koje ohrabruje sve vrste prevara. Izvršni menadžment, koji nema nimalo poverenja u dugoročni rast stvarne vrednosti sredstava za koja su navodno odgovorni, posvećuju se u potpunosti svom brzom bogaćenju putem špekulacija. Tamo gde se profit ne može stvoriti na zakonit način, veštački se stvara "nameštanjem" knjigovodstvenih knjiga. Nauka o korporativnom menadžmentu, koja je jedno od autentičnih dostignuća američkog poslovanja iz prve polovine dvadesetog veka, degenerisana je u umetnost prevare i pronevere.

7. Bushova administracija nije ništa drugo nego kvintesencija političkog izraza ovog društvenog gliba. Potpredsednik, G. Richard Cheney, posvećuje pola svog vremena predsedavajući tajnoj vladi, a u drugoj "smeni" reketira Halliburton, koji mu i dalje isplaćuje pola miliona dolara godišnje. Vojni sekretar, G. Tom white je bivši visoki izvršni menadžer Enrona. G. Richard Perle, koji je oblikovao politiku administracije prema Iraku, održava tajne poslovne sastanke s trgovcem oružjem Khashoggijem. Što se tiče samog predsednika, uzlet ovog potpunog ništavila, čija je najistaknutija osobina sadizam, istoričari će oceniti kao izraz moralnog i intelektualnog propadanja američke vladajuće klase. Klasa koja je mogla G. Busha izabrati za svog vođu, figurativno i doslovno je izgubila glavu.

8. Još uvek, usprkos svemu, postoji stvaran svet. Ispod sjaja i blještavila, kriza američkog kapitalizma poprima gigantske razmere. Od 50 saveznih država, velika većina je na ivici bankrota. Suštinski važni sistemi socijalnog staranja se ruše. Školski sistem je u haosu. Ukoliko pismenost definišemo kao sposobnost da se napiše jedan pasus bez greške, manje od jedne četvrtine Amerikanaca bismo mogli nazvati pismenima. Sistem zdravstvenog staranja je na izdisaju pošto su budžet i službe drastično smanjeni. Cele industrije suočavaju se s kolapsom. Za manje od jedne godine, veći deo američke avioprevozničke industrije će nestati. Masovno preusmeravanja resursa kako bi se nadomestila sredstva izgubljena poreskim olakšicama za najbogatiji deo populacije, preti nacionalnom insolventnošću. Nivoi društvene nejednakosti daleko prevazilaze nivoe društvene nejednakosti u bilo kojoj drugoj važnoj kapitalističkoj zemlji. Zaprepašćujući procenat nacionalnog bogatstva je u rukama najbogatijih 2 % populacije. Studija Kevina Phillipsa je utvrdila da je godišnji prihod najbogatijih 14.000 familija, veći od godišnjeg prihoda najsiromašnijih 20.000.000 porodica.

9. Nemoguće je izbeći zaključak da je ekstremno militaristički razvitak američke spoljne politike, u znatnoj meri pokušaj vladajuće elite da izađe na kraj sa opasnostima koje nameću narastajuće stope društvenih napetosti u Sjedinjenim Državama. Militarizam opslužuje dve kritične funkcije: Prvo, osvajanje i pljačka mogu obezbediti, barem nakratko, dodatne resurse za ublažavanje ekonomskih problema; Drugo, rat obezbeđuje sredstva za preusmeravanje unutrašnjih socijalnih pritisaka prema napolje.

10. Ali ove kratkoročne "koristi" ne mogu izlečiti ekonomske i društvene bolesti od kojih pati Amerika. Čak i ako SAD postignu brzu vojnu pobedu u Iraku, društvena i ekonomska kriza u Americi će nastaviti da raste i da se zaoštrava. Ni jedna od njenih institucija, bilo ekonomskih, društvenih ili političkih, nije opremljena da na bilo kakav pozitivan način odgovori na opštu krizu američkog društva.

Sam po sebi, rat predstavlja pogubnu grešku američke demokratije. Mali kružok političkih zaverenika koja radi po skrivenom programu a na vlast je došla na prevaru, uvela je američki narod u rat koji niti razumeju niti žele. Ali ne postoji apsolutno ni jedan etablirani politički mehanizam, putem kojeg bi opozicija politici Bushove administracije mogla naći izraz, suprotstavljajući se ratu, napadu na demokratska prava, uništavanju društvenih službi, stalnom ataku na životni standard radničke klase. Demokratska partija, zaudarajuća lešina buržoaskog liberalizma, duboko je diskreditovana. Mase radnih ljudi su potpuno obespravljene.

11. Dvadeseto stoleće nije proteklo uzalud. Njegovi trijumfi i tragedije dali su u amanet radničkoj klasi neprocenjivo vredne političke lekcije, među kojima je najvažnija ona o razumevanju značaja i implikacijama imperijalističkog rata, koji je, nadasve, izraz nacionalnih i međunarodnih protivrečnosti, čija se razrešenja ne mogu iznaći "normalnim" putevima. Kakav god bio ishod početnih etapa započetog sukoba, američki imperijalizam se predbeležio na randevu s propašću. On ne može osvojiti svet. On ne može ponovo namaći kolonijalne okove masama na Bliskom istoku. Takođe nije sposoban da putem rata nađe održivo rešenje za svoje unutrašnje boljke. Pre će biti, da će neviđene teškoće i narastajući otpor izazvan ratom, pojačati sve one unutrašnje protivrečnosti američkog društva.

Nasuprot rezultatima ispitivanja javnog mnenja, koji su isto toliko pouzdani koliko i bilo koji drugi proizvod masovnih medija, već postoji znatno i narastajuće protivljenje ratu. Demonstracije koje su održane uoči rata bile su veće od onih koje su se zbile na vrhuncu delovanja antiratnog pokreta za vreme rata u Vijetnamu. Iznad svega, demonstracije u Sjedinjenim Državama odvijale su se kao deo širokog međunarodnog antiratnog pokreta. Ovim je izražena pojava potpuno novog kvaliteta društvene svesti: rastuća svest da veliki društveni problemi naše epohe, zahtevaju pre međunarodna nego isključivo nacionalna rešenja. Ova svest mora se razviti građenjem novog, masovnog političkog pokreta radničke klase.

Za vikend, 29.-30. marta, Svetski socijalistički veb sajt (World Socialist Web Site) i Socijalistička partija jednakosti (Socialist Equality Party), sponzorisaće javnu konferenciju. Njen zadatak će biti preliminarna procena posledica rata, i razvijanje međunarodnog i socijalističkog programa na kojem se mora temeljiti borba protiv imperijalizma i militarizma.

Izvori:

[i] Gordon Wright, Sud totalnog rata (The Ordeal of Total War) 1939-1945 (New York, 1968), str. 17.

[ii] Hanna Batatu, Stare društvene klase i revolucionarni pokreti u Iraku (The Old Social Classes and the Revolutionary Movements of Iraq) (Princeton, 1978), str. 985-86.

[iii] The New York Times, March 16, 2003.

[iv] Telford Taylor, Anatomija nirnberškog procesa (The Anatomy of the Nuremberg Trials) (New York, 1992), str. 51-52.

[v] Ibid, str. 66